NEMANJA STEFANOVIĆ

Kroz puste sate Beograda, Oktobar, jesen,magla pada. Teški dani u mukama, Kamen u rukama. Senku nesreće, smeha, nisi krio Svaki je korak borba nema bio. svaki je uzdah nosio breme, na licu što krilo je vreme, ostaje sećanje, suze i teme. Ali sada tuga polako se krati, dok se gasi poslednja sveća. Ono što je bolelo, više se ne vrati, čeka te miris novog cveća. Oprosti mu svete, oprosti mu zemljo, za loše i greške, Imao si život, čudan, izbore teške. Neka te vetar zauvek nosi daleko, Gde je sreća sve lepo sto si stek'o. Neka te mir uzme u zagrljaj, Ka galaksiji uz vatru pohitaj. *Black ✨ star*