Šta raditi kada neko umre

Prvi koraci nakon smrti

Smrt se mora prijaviti u roku od 24 sata. Ako je nastupila u zdravstvenoj ustanovi, lekar izdaje potvrdu o smrti; ako se dogodila kod kuće, potrebno je pozvati dežurnog lekara ili Hitnu pomoć radi konstatacije smrti, a u nejasnim ili iznenadnim okolnostima uključuje se i policija. Sa tom potvrdom porodica odlazi kod matičara, koji smrt unosi u matičnu knjigu umrlih i izdaje izvod iz matične knjige umrlih – dokument koji će kasnije biti potreban bankama, PIO fondu, osiguravajućim kućama i drugim institucijama, pa je praktično odmah izvaditi nekoliko overenih kopija.

Većina porodica dalju organizaciju prepušta pogrebnom preduzeću, koje preuzima transport pokojnika, papirologiju, izbor kovčega i dogovor oko termina sahrane. Paralelno treba: prijaviti smrt PIO fondu (i eventualno podneti zahtev za porodičnu penziju u roku od šest meseci), obavestiti banku (računi se po pravilu blokiraju do okončanja ostavinske rasprave), osiguravajuće kuće ako je pokojnik imao policu, kao i raskinuti pretplate, ugovore o zakupu i slične obaveze uz dostavljanje izvoda iz matične knjige umrlih. Ostavinski postupak pokreće javni beležnik po službenoj dužnosti, na osnovu prijave koju mu dostavlja matičar.

Organizacija sahrane

Pogrebno preduzeće obično nudi kompletnu uslugu: pripremu i opremanje pokojnika, izbor kovčega, cveća i venaca, prevoz do mrtvačnice ili kapele, kao i dogovor sa grobljem oko parcele i termina. Porodica bira da li će se pokojnik ispratiti iz kuće, kapele na groblju ili direktno sa mesta smrti, i dogovara se sa sveštenikom oko crkvenog obreda opela. Ako je reč o smrti u bolnici, potrebno je otići u bolničku upravu radi preuzimanja dokumentacije i tela, dok smrt na javnom mestu ili u nerazjašnjenim okolnostima povlači obavezan sudskomedicinski pregled pre nego što sahrana može da se zakaže. Uz sahranu se po pravilu štampaju osmrtnice i čitulje – oglasi kojima se rodbina, prijatelji i komšije obaveštavaju o terminu ispraćaja.

Tok sahrane i ispraćaja

Pogrebna povorka ima ustaljen redosled: napred se nosi krst, zatim žito (koljivo) i slika pokojnika, potom sveštenik, kovčeg, najuža porodica po srodstvu i na kraju ostali ožalošćeni. Opelo – oproštajni crkveni obred – služi se u kapeli ili na samom grobu, uz upaljene sveće koje drže prisutni. Na kraju obreda sveštenik poziva prisutne da se oproste od pokojnika, tradicionalno poljupcem u čelo ili u krst položen na kovčeg. Kod spuštanja kovčega u raku, prisutni bacaju grumen zemlje uz reči „neka mu je laka zemlja", a zatim se časte žitom. Posle sahrane, ožalošćeni se po starom običaju sa groblja vraćaju drugim putem od onog kojim su došli.

Daća – posmrtna gozba

Daća je zajednički obrok koji porodica organizuje neposredno posle sahrane, u kući pokojnika, restoranu ili drugom prostoru, kao izraz zahvalnosti onima koji su došli da isprate pokojnika i podrška ožalošćenima da zajedno podele sećanje. Meni obično čine supa ili čorba, pasulj, riba ili meso, salate i kolači, uz vino, dok je žito (koljivo), zaslađeno šećerom i pomešano sa orasima, gotovo obavezno na svakoj daći kao simbol vaskrsenja. Nije neophodno da gozba bude raskošna – bitnije je da se pokojnik pomene u dobrom društvu; sve češće se, zbog praktičnosti, daća organizuje u restoranu umesto kod kuće.

Treći dan, prva subota i sedmodnevni pomen

Prema učenju Srpske pravoslavne crkve, prvi pomen se daje trećeg dana po smrti (obično dan posle sahrane), u znak sećanja na Hristovo vaskrsenje trećeg dana, a zatim devetog dana, u čast devet anđeoskih činova kojima se duša preporučuje. U narodu se ovi rani pomeni često vezuju i za prvu subotu posle sahrane ili za sedam dana – porodica tada ponovo odlazi na groblje sa žitom, vinom, medom i hlebom, pali sveće i prima one koji nisu stigli da dođu na sahranu. Ovi poseti nisu propisane jednako strogo u svim krajevima Srbije, ali njihova suština ostaje ista: da se pokojnik ne ostavi bez molitve u prvim danima posle smrti.

Pomen na 40 dana

Četrdesetodnevni pomen je, uz godišnjicu, najznačajniji u pravoslavnoj tradiciji. Veruje se da duša do 40. dana obilazi mesta koja je za života volela, a da se tog dana konačno javlja pred Bogom, pa se pomen daje tačno na 40. dan po smrti, bez obzira koji je to dan u nedelji. Na groblje i u crkvu se, pored velike sveće koja se pali još na sahrani (i dogoreva do godišnjice), nose sveća za sveštenika, sveća za žito, kao i 40 manjih svećica za prisutne. Žito (koljivo) se meša sa orasima i šećerom kao simbol vaskrsenja, crno vino simbolizuje Božju milost, a pogača, zamešena kod kuće od 40 delova testa i prekrštena, deli se prisutnima. Broj gostiju po običaju ne bi trebalo da bude veći nego na samoj sahrani, a pozivaju se, pre svega, oni koji su ispratili pokojnika – kao i oni koji tada prvi put dolaze da mu odaju poštu.

Na groblju je, uz molitvu, uobičajeno i posluženje hranom i pićem – po narodnom verovanju, duša i dalje postoji i treba da bude „vesela", pa se, pored žita i vina, na grob ostavljaju i voće (posebno šljive i kruške) i drugi zalogaji, ponekad uz muziku ili pesmu u znak sećanja na pokojnikov život.

Šestomesečni i godišnji pomen

Šestomesečni pomen obeležava se skromnije od četrdesetodnevnog – po pravilu kraćom molitvom na groblju ili u crkvi, bez veće gozbe. Godišnji pomen, dat tačno godinu dana po smrti (u praksi često prve naredne subote pre samog datuma), po značaju je odmah iza pomena na 40 dana. Sveštenik kadi grob i osvećuje spomenik ako je do tada podignut, žito, vino i sveće se ponovo nose kao i na ranijim pomenima, a velika sveća upaljena još na sahrani tog dana dogoreva do kraja.

Pomeni posle prve godine

Iako Crkva izričito propisuje pomene do godišnjice (treći, deveti, četrdeseti dan, šest meseci i godina), u narodu se ustalilo da se pokojnik pomene i na okrugle godišnjice – najčešće treću, petu, sedmu i desetu, a potom, ako porodica želi, i dalje. Ovi pomeni se organizuju slobodnije: nekad samo odlaskom na groblje i paljenjem sveće, nekad uz kraću molitvu sveštenika ili manju daću za najbližu rodbinu. Suština, koju ističe i sama Crkva, ostaje ista bez obzira na godinu – lična molitva, pomen imena na liturgiji i dobro delo u ime pokojnika vredniji su od same gozbe.

Zadušnice – opšti pomeni tokom godine

Zadušnice su subote u toku crkvene godine kada se, pored ličnih pomena, mole svi upokojeni uopšte. Ima ih četiri: zimske, letnje, miholjske (Sv. Arhangel Mihailo) i mitrovske, odnosno jesenje zadušnice (Sv. Dimitrije) – tačan datum se menja iz godine u godinu i lako se proverava u pravoslavnom crkvenom kalendaru. Tim danima je uobičajeno otići na groblje, upaliti sveću, pomoliti se i urediti grob, a mnogi tog jutra odlaze i na liturgiju gde se čita opšti pomen za pokojne. Osmi dan posle Uskrsa, poznat kao Pobusani ponedeljak (Tomina nedelja), poseban je jer se na groblje nose i ofarbana jaja, u znak da se i pokojnima donosi radosna vest o vaskrsenju.